“Zašto se ovo meni dešava?”. Kada sebi postavite ovo pitanje podrazumevate da ste vi “krivi” za nešto i da Vašem roditeljstvu nešto ne nedostaje, ali niste u pravu. Koliko god da ste se trudili došli biste do istog rezultata.
Troje dece. Dva automobila. Google tabela za podelu obaveza. Stimulišeš decu kao da će da rade u NASI i ništa. Bleja. Tup pogled. Tik Tok.
Ono što ne primećujete je da naša deca do sedme godine već nekoliko generacija ne komuniciraju dominantno sa nama kao sa roditeljima. Pobedio nas je internet. Stvar je u tome da je razmišljanje vašeg deteta bar sedam godina trenirano u duhu “web-a” što pred ekranima, što među drugarima u vrtiću i u parku. A šta je to “web” formatirano razmišljanje?
Verujem da je malo nas o tome dublje razmišljalo i mislim da bi trebalo da posvetimo par trenutaka tome. Mi - generacije 80'tih, 70'tih ili ranije generacije razmišljali smo kroz reči - tečno i razložno. Naša logika je bila čvrsta i verbalna. Sa druge strane trebalo bi da shvatimo da mozgovi naše dece rade dramatično drugačiji posao. Web način razmišljanja kaže ovako: "Biću na jednoj temi oko 90 sekundi i primiću oko četiri ili pet informacija i nakon toga idem dalje. Sve ovo važi pod uslovom da je sadržaj veoma zanimljiv - koloritan, animiran, humorističan i prijatan. U suprotnom, frustriraću se, verovatno odreagovati neprimereno i tražiću drugu temu. Jednostavno - kliknuću na moj ekran ili ću zapomagati dovoljno da pritisnem odrasle da mi promene život i oslobode me patnje zvane dosada.
Ovo je realnost i viđamo je u svojim stanovima svakog dana. Razumete li, vi koliko su u čudu deca kada dođu u školu i shvate da “dugmeta” tu nema? Učiteljica umesto DexRock-a. “OMG virtuelni svet ne postoji u svetu škole i da učiteljicu ne možeš da klikneš i ugasiš”, cvile dečiji mozgovi. Pri tome gradivo je gotovo bolno dosadno i na prvi (a možda i na drugi) pogled potpuno neprimenljivo.
Posledice ovoga nisu samo nervoza roditelja i lošiji rezultati u školi. One su daleko snažnije! Deca, postaju daleko nestrpljivija, nedostaje im fokus i koncentracija im traje veoma kratko. Zavisni su od roditeljske pomoći, ne povezuju znanje funkcionalno već mehanički memorišu podatke. Ovo je uzrok slabijeg razumevanja i dugoročne memorije - kojih nema bez koncentracije.
Motivacioni obrasci istrajavanja, koji su u životu jako potrebni zbog toga što treba da razvijemo sposobnost da radimo uprkos teškoćama (do neke razumne mere), se ovako neće izgraditi. Umesto toga, u umovima dece nastaće obrnuti obrasci nestrpljivosti i odustajanja, rečju "Sve i odmah sad, lako ili neću uopšte da se trudim!". Ono što je nobelovac Konrad Lorenc predvideo pre oko četiri decenije postalo je stvarnost. Svedoci smo da su moderni mladi ljudi veoma preosteljivi na neprijatnosti i jako se lako zasite pozitivnim stimulacijama tražeći još.
Dalje, ovakvo stanje, doprinosi odrastanju ljudi sa niskim stepenom vere u sebe, koju će kasnije uglavnom kompenzovati "napumpavanjem" neke vrste lažne samouverenosti. Za deset-petnaest godina, budite sigurni dobićemo armiju "prinčeva" i "princeza" milenijalaca koji veruju kako imaju prava - bez obaveza koje treba da ispune i kako im stvari pripadaju iako za to nemaju nikakav osnov u datoj vrednosti ili kompetencijama koje poseduju.
Ova promena je već tu, ako ne verujete, pitajte bilo kog prijatelja koji zapošljava ljude koliko je teško raditi sa milenijalcima. Ono što je smehotresno je što su ti milenijalci “stara škola” u poređenju sa novom generacijom poznatom kao Gen-Z (Generation Z)
Da ne bude zabune, mi ovde nemamo ideju da pričamo o određenom društvenom ili ličnom problemu koji nema rešenje. Ne. Naš cilj je da Vam skrenemo pažnju na proces koji se odigrava tu, ispred Vašeg nosa. Ljudi ga uglavnom nisu svesni, a kamo li uvereni da mogu da ga predupred ili reše ako je već nastao.
