Lažni genije Mocart Mali

Lažni genije Mocart Mali

Prihvatite. Gotovo sigurno da će bilo koje dete koje kreće u školu imati neku smetnju u učenju. Iako se školski sistem grčevito drži standarda koji definišu razvojnu mapu deteta (odnosno šta bi kada jedno dete trebalo da može da uradi) svima je više nego jasno da je ona netačna. Ovo potvrđuje iskustvo stečeno u proteklih 20 godina. Logopedski projekti edukacije u oblasti razvoja tehnike čitanja i učenja i istraživačkih projekata koje samo radili sa predškolskim ustanovama, na uzorku od oko 40,000 ljudi daju nam legitimitet da iznesemo zaključak da smo već stigli u situaciju u kojoj je svako dete koje kreće u školu dete sa problemom. Izuzeci su oni koji ih nemaju. To je mesto gde naša priča počinje.

Znate, u početku, roditelji obično misle kako je im je dete veoma radoznalo i da zbog toga skače sa teme na temu, ne drži ga mesto i nema pažnju dužu od 40-50 sekundi. Prijateljima ćete tada govoriti kako je vaš mališan veoma kreativan pa da, od bujice ideja, ne može da se fokusira na jedan zadatak. Da, da, definitivno je - rodili ste malog Da Vinčija ili Mocarta… Međutim, za par godina, kada budete na polovini prvog ili drugog razreda shvatićete da je "vrag odneo šalu" i da mnoge stvari ne “funkcionišu”. Shvatićete da vašem detetu nisu najbolje “instalirane” neke stvari. 

Na primer - poimanje vremena. Kada je šta bilo, koliko je trajalo? Dalje, da ne ume verbalno da izrazi procese i detalje. Majka jednog deteta koja se edukuje na našoj platformi mi je skoro rekla: “Da nema Vajber grupe, ja uopšte ne bih znala šta oni rade u školi”. Osim toga roditelji kažu ili “neempatično je, potpuno nezainteresovano, ima slabu grafomotoriku i sporo piše, ne može da održi pažnju duže od 20 sekundi”. Zvuči Vam poznato, jel da. Da, to je realnost.    

Opet, ovo nikako ne znači da sa našim podmlatkom nešto "nije u redu". Savršeno su normalni za svet u kojem žive. Društvene uloge i procesi na prelasku iz industrijskog u informatičko društvo nisu baš dobro rešene. Deca nemaju uzore od kojih bi trebalo da uče jer sada, prvi put u istoriji civilizacije roditelji ne znaju u kakvom će svetu živeti njiova deca. Kako, aman daih naučimo da “rešavaju buduće probleme koji još uvek ne postoje, tehnilogijama koje još uvek nisu izmišljene” - što bi rekao pokojni sir Nek Robinson. Pa naravno da deca imaju određene smetnje. 

Znate, sve ovo će se kao i svaka društvena kriza rešiti. Za par generacija ćemo iz jednog stanja entropije prilično velikog nivoa ući u neku fazu društvenog ekvilibrijuma. to će biti onda kada kultura i svest dostignu tehnologiju u promenama koje su se desile. 

Ali... Shvatate li da sam napisao “za par generacija”. To će biti svet naših unuka, a mi sada treba da živimo. Mi imamo decu sada koju treba da naučimo kako da žive.

Slični članci
Ostavi komentar

Your email address will not be published.Required fields are marked *