U homosapiensu (razumnom čoveku) - postoje dve sile. Jedna opisuje dnevno kretanje naše energetske potrošnje od najniže tačke - oko dva sata pre, do najviše nešto oko osmog sata nakon buđenja. Druga je hemijska sila koju možemo da zamislimo kao neki tajmer za umor, podešen da odbrojava oko šesnaest sati - od buđenja do odlaska na spavanje.
Prva sila se zove cirkadijalni ritam. Ona je endogena - tj. potpuno nezavisna od svih internih ili eksternih mehanizama. Nežno se smenjuje celog našeg života od najniže do najviše tačke, poput nekog plimskog talasa koji se ciklično vraća približno na svaka dvadesetčetiri časa.
Druga sila se naziva adenozinski sistem. Ona je mehanizam kroz koji se, za receptore u našem mozgu, kao u neka parking mesta parkiraju molekuli “umora” (adenozina). Kada se sva parking mesta popune, mozak kaže da je vreme da napravi prirodnu "tabletu za spavanje" i da utonemo u san. Taj momenat za je zapravo onaj trenutak kada je umor najviši, a snaga organizma u poslednoj trećini cirkadijalnog ritma i ozbiljno kreće da pada ka minimumu. U tom momentu kažemo da je pritisak spavanja neizdrživ. Snaga je mala, umor je veliki - javlja se “glad za snom” i mi se uspavamo.
Da bi se to desilo mozak, nekoliko sati ranije, tačnije pinealna žlezda, počinje da luči hormon melatonin - popularno nazvan vampirski horomon jer se luči noću, On od kasnog popodneva ide od organa do organa i govori im da je vreme da se pripreme za spavanje. U tome mu pomažu i neki hormoni - poput serotonina i oksitocina koji kao neki prirodni blagi "lek za spavanje" deluju opuštajuće na našu fiziologiju, čine da nam se misli malo raspu i da se aktiviraju emocije zadovoljstva…
Međutim - mi ne živimo u ružičastom svetu gde se stvari nalaze u balansu i gde ćemo nakon perfektno izbalansirang dana otići u spa centar na dva sata tretmana i nakon toga biti sa svojim voljenim… Urnebesno i žalosno netačno… Naročito današnji život je daleko maštovitiji od idelanog neurobiološkog scenarija kakav je Majka priroda imala na umu kada nas je dizajnirala.
Situacija je sledeća. Fizički iscrpljen, sa mozgom pretvorenim u kašu, uznemiren i anksiozan, dok ti se biblioteka nepovezanih misli OKP*-ovski (opsesivno kompulzivni poremećaj) mota po glavi - gledaš u tavanicu i proveravaš koliko ti je vremena ostalo da spavaš do jutarnjeg alarma… Poznato?
Vidite, biohemijski posmatrano stvar je veoma jednostavna i isto toliko i rešiva kroz uspostavljanje pravilnog obrasca - algoritma spavanja.
Postoji nekoliko mogućih uzroka za fenomen večernje budnosti poznatijih kao - “oči su mi k’o šolje”. Prvi je posledica ponašanja ili unošenja supstanci koje izazivaju lučenje hormona budnosti. Hormoni budnosti su zapravo kao neka tri seoska momka koja su zadužena za našu snagu, želju za uspehom i budnost. Oni se zovu adrenalin, dopamin i kortizol i sjajni su i neopisivo korisni u prvih osam sati budnog stanja. Isto tako se pretvaraju u tri bitange koje nam ne daju mira uveče - ako ih provociramo.
Dakle, pitanje je kako mi isprovociramo tri molekula pa se oni pretvore u večernje huligane? Jednostavno - kasnom fizičkom aktivnošću, stresogenim mislima i supstancama poput nikotina, čokolade, hladnoćom…
Drugi je kofein. Šta je kofein zapravo? Hemijski posmatrano, on je blokator adenozina - malopre smo ga pominjali kada smo govorili o umoru, parking mestima i početku algoritma spavanja. E pa, kofein je onaj komšija što vam se, ako živite u gradu - parkira na vaše mesto i vi morate da čekate da ode. Tako kofein - zauzme parkig mesto na neuroreceptoru i adenozin ne može da se pakrkira. Umorni smo, ali ne možemo “da u’vatimo san”.
I? Kad će komšija da se isparkira?. Pa, treba mu dosta vremena. Vreme tzv. poluživota kofina je kod većine ljudi oko 6 sati. To znači da ako ste popili kafu, dve ili tri u šest popodne sa prijateljicom - u ponoć će unutra u sistenu biti jedna ipo kafa - ko da ste je tek popili. Dodatno - kofein pojačava dejstvo dopamina hormona pokretanja misli i tela na akciju - i onda počinje žurka nespavanja.
Treća stvar zbog koje, ako je praktikujete malo duže, posle jedanaest sati uveče čini da se sutra osećate kao depresivni pacijent koji godinama posećuje svog lekara, ali je juče zaboravio da popije Xanax kako bi se podigao. Ostajete, doduše privremeno, bez minimalne doze dopamina i osećate se strašno letargično. Stvar koja pravi problem je plavo svetlo. Da - ono iz vaših telefona i LED štedljivih sijalica. Tako da: manji račun za struju - veći za Xanax…
S obzirom na to da će veliki broj ljudi, dok smišlja kako da reši svoj problem - otići da gugla reč "nesanica" ili "tablete za spavanje" - time će zapravo produžiti agoniju.
Eto, to su tri razloga zbog kojih imate nesanicu i ne možete da napravite pravilan algoritam spavanja i postoji ogromna verovatnoća, da ćete sličnu stvar - tokom perioda budnosti ponoviti i sutra i dan posle - misleći kako ste jednostavno nervozni ili čak i bolesni.
Zapamtite - spavanje je lek i “apgrejd”. Lepo spavajte.
